Da li prepoznajemo i podržavamo talente kod dece?

Svi mi roditelji često se pitamo da li prepoznajemo talente svoje dece. Da li im dajemo prostora da se izraze ili ih usmeravamo tamo gde mi nismo mogli da se ostvarimo? Da li to u potpunosti zavisi od nas i kako možemo da dobijemo podršku okoline i ustanova?

Pružimo našoj deci priliku da se izraze kroz svoj talenat

Da li ste primetili da jednog dana žele da postanu jedno, sutra nešto drugo? Kakve su nam reakcije na to? Da li im se podsmehnemo ili osmehnemo? Često ih ni ne čujemo kada govore o tome, jer smatramo da su previše mali da znaju šta žele. Ili mi, kao odrasli, već znamo šta je dobro za njih i čime će se oni baviti? Sve manje pitamo našu decu o tome šta oni žele. Kada to kažem mislim na veoma proste i jednostavne situacije poput: da li im se ide u bioskop ili pozorište.

Potrebno je da popustimo kontrolu. Možda njihov izbor neće biti onaj koji mi smatramo adekvatnim, ali dopustimo im da odaberu i eventualno pogreše. Svi želimo da nam deca kasnije u životu preuzmu odgovornost za svoje izbore, to se uči od “malih nogu”.

Pitajmo ih:

– Koja aktivnost te sada najviše privlači?

– Da li mogu da pogledam šta si nacrtao/la?

– Da li bi želeo/la da odemo zajedno na probni čas plesa/fudbala/gimnastike?

Važno je da ih pitamo kako bi oni stekli utisak da nam je stalo. Da nisu sami u svom svetu. Da ne zaključaju svoje potencijale jer ih ne čujemo i ne pitamo. Dok su mali oni samo veruju nama. Ako ih mi izneverimo, može se desiti da u potpunosti ugase svoj žar za izražavanjem.

Kako da ih podržimo da izraze svoje talente?

U našem vrtiću primetila sam da je prepoznavanje talenata jedan od strahova koji je zajednički svim roditeljima. Nekad se plašimo da ne budemo previše ambiciozni roditelji. Od jake želje da naša deca dobiju najbolje, ishod bude suprotan. Postoji i uverenje da su oni jako mali da sami odluče koju aktivnost žele. U redu je kada nam deca kažu da žele da budu prodavci, frizeri, kuvari. Podržimo ih i pohvalimo ih, samo da ne umanjujemo njihove želje. Deca vide srcem i jednostavnošću. Ako im se podsmehnemo, već smo im ugasili žar.

Primetila sam situacije u kojima se, kod dece, javi i negacija određene aktivnosti iza koje se krije jaka želja da upravo to urade!

“Mama ja uopšte ne volim lizalice!” Zapravo jako joj se jede lizalica.
Ili “Ne volim da plešem”, dok u svojoj sobi uživa da igra sa slušalicama na ušima!

To je faza. Lakše im je da nam saopšte kroz negaciju jer misle da ćemo ih tako pre čuti.
Moja ćerka voli da crta. Neposredno pre polaska u školu, upisala sam je na dodatne časove crtanja i odlično joj ide. Mnogo uvida imam preko njenih crteža. Izražava svoja osećanja koja nerado izgovara dok ujedno razvija svoj očigledni talenat. Voli i da pleše. Znajući to kao roditelj, pojačam muziku i započnem prve korake dok ostatak prepustim njoj i njenom osećaju. Na taj način umanjujemo stid, prevazilazimo nesigurnost i podstičemo oslobađanje izražavanja. Imamo jednu porodičnu igru u kojoj pravimo talenat šou. Izlazimo svi jedan po jedan i pokazujemo ono što najbolje umemo.

Kako da sprečimo situacije u kojima stiču utisak da ne prepoznajemo njihove potrebe?

• Tako što, kada nam donesu svoj crtež da nam se pohvale, nećemo odložiti za kasnije jer smo zauzeti;

• Dozvolimo im da puste muziku i igraju, a ne da to urade sutra jer nas trenutno boli glava;
• Da ih ne ucenjujemo ako izraze želju da krenu na neku aktivnost: ako im se ne svidi da nećemo više nigde da ih vodimo;
• Ako odu samo na jedan čas i odustanu, da ih ne optužujemo da je to trošenje vremena i novca. Tada definitivno obaramo njihovo samopouzdanje i radije negiraju svoja interesovanja. Vremenom, počeće to i da žive.

Umesto toga, pokažimo im da nam je stalo i da mogu da se izraze, šta god to za njih bilo. Možemo da ih podržimo na sledeće načine:

– Verujem da ti to možeš;
– Šta god da odabereš, probaćemo;
– Ako ti se ne svidi, u redu je, naći ćemo nešto drugo;
– Kako se osećaš dok to radiš?
– Ti znaš, možeš i umeš.

Važno je da i roditelji razvijaju svoje talente

Šta je sa nama, roditeljima? Koliko mi verujemo u svoje potencijale? Koliko dajemo sebi slobode da izrazimo svoje talente? Nije važno da li nam je dvadeset ili pedeset godina, uvek je pravo vreme za kreativnost.

Nismo sebični ako imamo svoje vreme i potrebu da kreativno stvaramo. Tada najviše pokazujemo ljubavi prema sebi i deci. Dajemo im primer da je poriv za talentom prirodan. To su naša krila, to je ono što nam niko ne može oduzeti ni uskratiti. Kada god da se uputimo ka sebi, treba da pomislimo “Ovako pokazujem ljubav svom detetu.”

Rečenica koju smo svi bar jednom čuli jeste: Deca su naši učitelji. Zaista je tako. Pokazuju nam i gde smo zakočili sa sopstvenim talentima. Kako smo ih zaboravili i zaključali, kao da nemamo pravo njih. Kada zabranimo sebi, zabranjujemo i našoj deci. Očekivati od njih da pokažu potencijal dok ujedno sebi ne dozvoljavamo je kao da ih vezane teramo da trče napred.

Iako imamo decu, porodice, brakove, poslove, nije kasno, nije završeno, nije otišao voz. Da bi oni krenuli u susret svojim darovima, poželjno je da mi učinimo prvi korak. Neka deca žive svoje snova, a mi naše.

Kada je pravo vreme za buđenje talenata?

Sedela sam sa svojim drugom iz detinjstva. I on i ja imamo decu. Počeli smo da razmenjujemo o izazovima koje imamo kao roditelji. Pitala sam ga šta je želeo da postane kad je bio dete. Kaže, glumac. Nikada to nije ni probao. Kako kaže: Druge stvari su bile prioritetne. Sada je odrastao, pa na to više “nema pravo”. Nema se ni vremena. Izgubio je volju da bilo šta preduzme po pitanju svojih talenata.

Nedavno sam upoznala devojku koja se udala prilično mlada za današnje standarde. Rodila je dvoje dece i ima lep brak. Jednom prilikom, rekla mi je koliki je strahovi prate od najranije dobi i kako se sve pojačalo kad je dobila decu. Ćerke su stalno bile prehlađene, a ona uvek zabrinuta. Uporno je pokušavala da smetne fokus sa sebe na njih. Tražila je načine da ih usmeri, ali deca su joj odbijala sve aktivnosti koje im je nudila. Bila je zbunjena.

Onda je počela da radi na svojim uverenjima koje ima celog života.

• Da nikada nije dovoljno dobra;
• Da joj je zabranjeno da se izražava;
• Da ništa ne završi do kraja;
• Da je teško istražiti svoje talente i da od njih nema ništa u životu.

Potražila je pomoć psihoterapeuta i to je bila tačka pokretanja. Nekada nam je potrebna pomoć trećeg lica i to je u redu. Potrebna nam je razmena i podrška posebno ako smo kao mali bili uskraćeni za razumevanje i podrške. Uvidela je svoje lične strahove iz detinjstva koji se mogu preslikati na sledeće generacije. Počela je da živi svoje snove. Nije osećala nikakvu krivicu za svoje slobodno vreme i deca su se više otvarala ka životu.

Ne radi se o tome koliko godina imamo. Bili mladi ili stari, kada živimo svoje talente, onda ostavljamo trag koji je neobrisiv i nema rok trajanja. On se prenosi dalje na decu i nastavlja da živi. Podsetimo se da smo za našu decu hodajući primeri kako izgleda život.

Možemo mi to!

Pitajmo decu, pokažimo im da nam se stalo. Ostanimo u našim ulogama, podržavajući i budni. Dok sa decom istražujemo njihove talente, zadovoljstvo će biti obostrano. Deca će sa elanom ići na dodatne aktivnosti, bez strahova i negiranja, jer smo tu za njih. I srešćemo se sa sobom. Sa našim zaboravljenim snovima koji nas koji čekaju. Ako nismo imali pravo kao mali, sad nam više niko ne može zabraniti. Naša deca će nam pokazati vrata koja smo davno zaključali, ali samo mi možemo ponovo da ih otvorimo. Zbog sebe, i zbog njih.

Rekla bih da je potrebno mnogo strpljenja i osluškivanja naše dece. Potrebno je da odvojimo svoje potrebe, nepreživljena iskustva i neostvarene želje sa strane, ili još bolje, pozabavimo se njima sami.

Kada deca osete naše prisustvo i podršku, za njih je nebo granica. Onda nema straha i nesigurnosti. Njihova vrata otvaraju se ka novim životnim poljima. Kada se javi potreba da crtamo, pišemo, pevamo ili igramo, šta god bilo naše izražavanje, uradimo to! Nema potrebe da deca žive naše talente. Imaju svoje. Pokažimo im put do otvorenog srca. Do slobode. Do izvora života.

U našem vrtiću uvek se možete obratiti našem stručnom timu sa kojim možete razgovarati o različitim temama. Tu smo da zajedno radimo za dobrobit naše dece.